Значење друштвеног еволуционизма
Шта је друштвени еволуционизам:
У антропологији друштвени еволуционизам претпоставља да сва друштва пролазе кроз исти развојни процес и да је западна цивилизација супериорнија од свих осталих.
Друштвени еволуционизам био је прва научна теорија у подручју антропологије и настојала је тумачити друштвене промјене и објаснити еволуцију друштава.
Назван и социјални дарвинизам, формулисао га је Енглез Херберт Спенцер (1820-1903), који је применио законе еволуције врста Цхарлес Дарвин (1809-1882) како би формулисао своје научне студије из психологије, социологије, биологије, образовања и етика.
Почетком 20. века идеја друштвеног еволуционизма напуштена је у културној антропологији јер је спекулативна и етноцентрична, на пример, прикупљањем података само преко мисионара и трговаца и преузимањем западне супериорности над свим другим цивилизацијама.
Друштвени еволуционизам постаје популаран, будући да његови постулати оправдавају и подржавају колонијализам, рат, фашизам и нацизам.
С друге стране, друштвени еволуционизам у биологији проучава како друштвене интеракције настају, мењају се и одржавају код појединаца исте врсте, на пример како сарадња превазилази непосредну себичност.
Карактеристике друштвеног еволуционизма
Друштвени еволуционизам, који се понекад назива и културни еволуционизам или дарвинизам, претпоставља двије премисе:
- Постојање универзалног поретка културне еволуције у друштвима (дивљаштво, варварство и цивилизација), и
- Супериорност западне културе због њене технолошке софистицираности и веровања у праву религију која је хришћанство.
Карактерише га и супротстављање социјалној политици и сматра да је рат инструмент који промовише еволуцију.
Касније је Левис Хенри Морган (1818-1881) поделио дивљаштво и варварство на ниска, средња и висока стања. Други познати друштвени еволуциониста, Едвард Б. Тилор (1832-1917), тврдио је да друштва имају различите нивое интелигенције. Ове теорије више не важе у савременој науци.
Примери примене културног еволуционизма могу се пронаћи у еугеничкој пракси током нацизма.
Данас се промичу мисаони токови тамо где нема друштвених или културних апсолутизама као што је, на пример, онај културног релативизма.
